ZACELI ME - Posledice seksualnog nasilja


Izveštaj sa projekcije filma i razgovor sa autorkom Danijelom Štajnfeld


Omladinski centar CK13, Novi Sad

Pišu Miomir Milosavac i Sara Mladenović

novembar 2026.

I Uvod

10. novembra u prostorjama Omladinskog centra CK13 u Novom Sadu prikazan je dokumentarni film ,,Zaceli me” (English: Hold Me Right) glumice i rediteljke Danijele Štajnfeld iz 2020. godine. Film se bavi posledicima seksualnog nasilja kroz narativ koji prepliće autorkino lično iskustvo sa iskustvom žrtava, ali i počinitelja seksualnog nasilja. Film je nakon brojnih uvrštanja u selekcije međunarodnih festivala i pažnje u domaćin medijima bio planiran za distribuciju u srpskim bioskopima, međutim nakon što se saznalo da je počinitelj uticajni glumac i političar Branislav Lečić, svi planovi su obustavljeni. 6 godina kasnije, ubrzo nakon smene režima koji je zaštitio njenog silovatelja, ali i u trenutku kada on postaje narodni poslanik, Danijela Štajnfeld organizuje turneju svog filma u saradnji sa aktivističkim organizacijima iz Beograda i Novog Sada. Ovu projekciju potpomogla je organizacija IRIDA koja se bavi aktivizmom u polju rodne ravnopravnosti.

II Zaceli me

Film ,,Zaceli me” vezuje se za okvir Me Too pokreta koji je prvobitno prodrmao Holivud, a potom se prelio i na ostatak planete. Kako u svetu, a tako i kod nas, glumice su progovorile o seksualnom nasilju koje je sveprisutno u filmskoj i pozorišnoj umetnosti, demistifikujući industriju koji se neretko romantizuje u javnosti. Znajući da bi pravljenjem ovakvog filma u Srbiji dovela sebe i svoje sagovornike u opasnost, autorka se odlučila da film snimi u Sjedinjenim Američkim Državama. Kroz intervjue sa brojnim žrtvama, autorka razbija predrasude o seksualnom nasilju, pokazujući da se ono može dogoditi svima; nezavisno od pola, uzrasta, seksualnosti, materijalnog statusa, zaposlenja i rase. Poseban značaj se pridodaje načinu na koji autorka pristupa svojim sagovornicima i njihovim različitim predstavljanjima u filmu. Dajući žrtvama prostor da progovore u njenom filmu, Danijela Štajnfeld od svoje lične priče pravi zajednicu koja svojim progovaranjem gradi zajednički put zaceljenja, pružajući, kako sebi samima, tako i drugima, podršku i osećaj da nisu usamljeni.

Bitan aspekt filma jesu i intervjui sa osuđenim seksualnim prestupnicima. Kroz ovaj postupak autorka pokušava da sagleda i drugu stranu seksualnog nasilja, tvrdeći da su seksualni prestupnici takođe ljudi, a ne monstrumi. Kroz humanizaciju prestupnika, film prikazuje da su oni prisutni u svakodnevnom društvu, odnosno da počinitelji vrlo često nisu izopštenici iz društva, već ljudi koji su dobro situirani u sistemu koji ih štiti. Takođe, ukazuje i na to da su neki od njih takođe bili žrtve seksualnog nasilja u detinjstvu, te da su u nedostatku adekvatne pomoći ponovili zločin. Posebno je traumatična gerilski snimljena scena u kojoj autorka razgovara sa svojim silovateljem, ogoljavajući njegovu logiku na osnovu koje pravda svoje postupke. Bitno je napomenuti da se u filmu ne spominje nigde njegovo ime, te da je istražni postupak pokrenut tek nakon što je film pridobio pažnju javnosti. 

Pored intervjua, autorka se služi svojim video dnevnicima, kao i animacijom i montažnim sekvencama. Animirane figure su prikazane kao crne, stilizovane ljudske siluete sa velikim belim očima. Njihov sveden izgled pomaže da se pažnja usmeri na ono što je rečeno. Pojava pukotina na njihovim telima posmatra se kao metafora za unutrašnje povrede dok trenutak u kojem figure dobijaju usta simbolično označava momenat u kojem one progovore i dele svoja iskustva.

Takođe se izdvaja i montažna sekvenca u kojoj se u svega nekoliko minuta prikazuje opšta medijska prisutnost seksualizacije i fetišizacije ženskog tela, kao i seksualno i fizičko zlostavljanje kao čin prevaspitavanja, odnosno erotske igre. Kroz izbor kadrova iz filmova kao što su Džejms Bond franšiza i filmovi Elvisa Prislija, različite reklame i umetnička dela koji objektivizuju žensko telo, autorka ukazuje na duboku ukorenjenost kulture silovanja u medijima koje svakodnevno konzumiramo i način na koji se ona normalizuje, čak i monetizuje. 

II 1. Posledice seksualnog nasilja i kultura silovanja

Film se bavi ličnim ali i društvenim svedočanstvima ljudi koji su doživeli neki oblik seksualnog nasilja. Poseban fokus stavljen je na ono što dolazi nakod samog čina nasilja, odnosno na njegove dugoročne posledice: proces suočavanja sa traumom i reakcije društva.
Jedna od bitnih tema za diskusiju koju film otvara jeste kultura silovanja (rape culture). Ovaj pojam odnosi se na skup društvenih obrazaca, stavova, predrasuda i ponašanja preko kojih se seksualno nasilje normalizuje pa i opravdava. Ona se ogleda u tome da se krivica prebacuje na žrtvu često kroz preispitivanje njenog ponašanja, načina oblačenja, izgleda ili okolnosti u kojima se nasilje dogodilo. Žrtve se neretko nakon svedočenja suočavaju sa osudom i sumnjom.

Borba protiv kulture silovanja podrazumeva preispitivanje duboko ukorenjenih stavova i obrazaca ponašanja ali i unapređivanje edukacije o seksualnom nasilju. Jednako je važno stvaranje sigurnog okruženja u kojem će svako imati slobodu da govori o svom iskustvu, bez straha od osude i odbacivanja.

III Vizuelni identiet 

Vizuelni identitet filma zasniva se na kombinaciji različitih vizuelnih formi. Kroz spoj intervjua, animacije i materijala iz arhive stvara je atmosfera koja gledaocima omogućava povezivanje sa ličnim pričama žrtava na svojevrstan način.

III 1. Kamera i montaža

Kamera je fokusirana na lica i govor tela sagovornika, ističući njihove emocije i reakcije, dok krupni planovi stvaraju osećaj bliskosti. Posebno mesto u filmu je prisustvo same rediteljke, Danijele Štajnfeld, koja je aktivna učesnica u filmu kao jedna od osoba koja je doživela seksualno nasilje. Njeni snimci iz lične arhive, segmenti iz video dnevnika, jedan su od elemenata strukture filma. Kroz njih se prati njen lični proces suočavanja sa traumom.
Montažom se smenjuju različite priče, tako se uspostavljaju paralele i ostvaruje njihova međusobna povezanost. Značajna karakteristika filma jeste upravo povezivanje različitih iskustava čime se ukazuje na složenost problema. Montaža tako stvara emocionalnu dinamiku filma i ostavlja prostor za različite perspektive i individualne procese.
Bitno je istaći i rediteljski pristup koji izbegava senzacionalističko prikazivanje nasilja. Fokus ostaje na ljudima i na onome što govore. 

III 2. Animacija

Animacija je jedan od prepoznatljivih elemenata vizuelnog identiteta filma ,,Zaceli me’’. Kroz animirane scene prikazane su priče osoba koje su takođe učestvovale u intervjuima, ali iz različitih razloga nisu snimane. Medij animacije tako omogućava da iskustva i drugih budu predstavljena publici, a da se opet istovremeno sačuva njihova privatnost i osećaj sigurnosti.
Sagovornici su kroz animaciju predstavljeni kroz jednostavne stilizovane ilustracije ljudskih figura. Njihov izgled je sveden i pojednostavljen. Gledalac kroz takav pristup obraća pažnju na ono što je izgovoreno, iskustvo koje se deli i emocije više nego na crte lica ili govor tela.
Još jedan aspekat je veliki broj intervjuisanih osoba. Zbog količine materijala, bilo je neophodno napraviti selekciju kako bi film zadržao jasnu strukturu da ne bi došlo do prezasićenosti informacijama. Ne moraju sva ispovedanja biti prikazana na isti način, niti je neophodno da svaki sagovornik bude predstavlhen pred kamerom.

razgovor sa Danijelom Štajnfeld
CK13

IV Razgovor

Nakon projekcije filma održan je i razgovor sa autorkom Danijelom Štajnfeld, tokom kojeg su otvorene nekoliko bitnih tema. Razgovor je pružao dodatan okvir procesa nastavka filma.
Jedna od tih tema je razlika između rada institucija u Srbiji i u SAD kada je reč o seksualnom nasilju. Neka od pitanja su svakako poverenje, zaštita i odgovornost.
Razgovaralo se i o patrijarhalnim obrascima i njihovom uticaju normalizacije seksualnog nasilja. U društvu u kojem se često preispituje delo žrtve, dok se delo počinioca relativizuje, odgovornost za promenu ne može se prebacivati na pojedinca koje je nasilje preživeo. Potrebna je šira društvena aktivacija kao i aktivno suprostavljanje kulturi ćutanja. Imajući to u vidu, razgovor naglašava značaj solidarnosti i stvaranje zajednice koja pruža podršku osobama koje se odluče da podele svoja iskustva.
Za kraj, razgovor je otvorio temu odnosa između ličnoj zaceljenja i borbe za pravdu unutar šireg društva. Ova dva procesa ne moraju nužno da se odvijaju paralelno, niti jedan isključuje drugi. Ipak, opcija da se o nasilju javno govori i da počinioci budu pozvani na odgovornost predstavlja važan korak ka promeni diskutabilnih društvenih obrazaca kako se ista ne bi ponavljala.

V Zaključak

Film podseća i ohrabljuje na to da odgovornost za seksualno nasilje nikad ne pripada onome ko je isto preživeo. Takođe, bitno je nezaboraviti da osim počinioca, ogromna odgovornost pripada celokupnom društvu, ka kakvim vrednostima ono teži i institucijama koje imaju obavezu obezbeđivanja zaštite i podrške.  Ćutanje i ignorisanje problema samo otežava boljitak žrtve. Autorka poziva na solidarnost i promenu društvene svesti: bitno je da smo svi uključeni u proces promene što je bitan element na putu ka zaceljenju.