O EVAMA I PO NEKOM ADAMU

kritika predstave Slomljeno rebro 
projekat FemminiCity i Trupa Drž’ ne daj

Piše Miomir Milosavac

jul 2026.

foto: Amelia Stakić

U Novom Sadu (i drugim gradovima) već neko vreme igra se predstava Slomljeno rebro nastala u okviru međunarodnog projekta FemminiCity, mreže gradova za učešće žena u kreiranju javnih politika. U projektu je učestvovalo pet partnerskih organizacija iz Rumunije, Poljske, Slovenije, Francuske i Srbije gde je u svakoj zemlji nastala po jedna predstava koja tematizuje rodnu ravnopravnost i političku reprezentaciju žena. Slomljeno rebro nastalo je kao predstava partnerske organizacije Trupe Drž’ ne daj iz Novog Sada, a u predstavi igraju žene i muškarci bez profesionalnog glumačkog obrazovanja, stvarajući interaktivno pozorište zajednice koje kroz feminističku perpsektivu progovara o bolnim temama našeg društva. Režiju potpisuje slovenački reditelj Jaka Andrej Jovovec, dramaturgiju Nađa Mišković, dok je glumica Sonja Leštar sa učesnicama i učesnicima radila kao dramska pedagoškinja. 

Sam naziv vešto upućuje na to da ćemo gledati predstavu koja se bavi položajem žene u društvu i funkcioniše dvojako kao aluzija na biblijski mit o stvaranju Eve od Adamovog rebra i kao aluzija na posledice pretrpljenog fizičkog nasilja. Prilikom ulaska u salu, glumice i glumci dočekuju publiku u veseloj atmosferi i deluje kao da smo došli na nekakvu karaoke žurku, pa se tako i na videu bimu ispisuju tekstovi različtih pesama. Vremenom nam postaje jasno da su u pitanju popularne pesme različitih žanrova koje na razne načine pozivaju na nasilje nad ženama ili veličaju potčinjeni položaj čak i kada ih izvode same žene. Radi se o deziluzionističkom postupku koji publiku tera da zaista promisli o sadržaju pesama koje svakodnevno sluša. Na taj način ogoljava se sadržina pesama i  uspostavlja tematika cele predstave koja kroz različite postupke preispituje koliko je naše društvo mizogino. 

Nakon ovakvog dočeka, kroz niz epizodičnih scena gledamo varijacije na temu represije u patrijarhalnom poretku. Tu se posebno izdvaja scena u kojoj se sa laptopa čita tekst koji parodira Knjigu Postanja (Genesis) izvrćući je tako da ukazuje na svet koji je ustrojen po muškim principima održavanja moći i bogaćenja. Čitanje teksta prati i odlična fizička radnja u kojoj glumica Slađana Pantović na vrlo duhovit i tenednciozno karikaturalan način igra Adama kao primitivnog i pohlepnog čoveka koji će da progleda tek kada se pojavi Eva. Ovo je propraćeno uzvikom “I bi svetlot!” ukazujući na nadu da će žene i feminizam promeniti trenutni poredak. 

Ostatak predstave većinski odiše parodičnim tonom koji se graniči sa estetikom kempa, prikazujući žene kao veštice koje će da uvračaju čarobni napitak za ravnopravnost ili prikazivanjem rituala koji se tradicionalno vezuju za žene kao što je gledanje u šolju, kao i interakcija sa publikom koja joj oduzima komfornost nemih posmatrača. Međutim, pred kraj ton predstave dobija izuzetno ozbiljan i mračan zaokret što pomalo deluje preunagljeno, ali dolazi iz potrebe da se ogoli podtekst prethodnih scena i prikaže se u svojoj punoj eksplicitnosti kroz scenu u kojoj devojka priča svojim ukućankama o silovanju koje joj se dogodilo. Ova scena otvara niz društvenih pitanja na koje se pokušava odgovoriti kroz razgovor sa publikom koji čini integralni deo predstave i njenu završnicu. 

Pored glumica, scenu sa njima deli i glumac Zoran Ivković koji u većini svojih pojava predstavlja otelotvorenje patrijarhalne represije. Deluje da je propuštena prilika da se kroz učešće muškarca prikažu i mehanizmi kojim patrijarhat deluje pogubno i po njih (pogotovo na manjine koje odstupaju od dominantnih narativa patrijarhalnog poretka). Istakao bih i kostime u kojima glumice igraju a to su plave građevinske uniforme koje ukazuju na težak rad i napor koji prate viševekovnu borbu za ravnopravnost, dok odelo koje nosi glumac ukazuje na komforni položaj muškarca u kapitalističko-patrijarhalnom poretku. 

Predstava Slomljeno rebro na kreativan i duhovit način pristupa tematici represije žena, a njen najveći adut jeste iskrenost i angažman samih aktera te njihova želja da se kroz pozorište zajednice utiče na društvo.